Zovem se Ana, imam 39 godina, udata sam već punih 14 godina, i sve do nedavno sam verovala da imam solidan brak. Moj muž je dobar čovek, vredan, odgovoran, ali poslednjih godina jednostavno nije bilo one iskrice između nas. Život nas je gurnuo u rutinu, posao, obaveze, deca… A onda sam srela njega – starijeg gospodina koji me je pogledao kao da sam jedina žena na svetu.
Zvao se Petar, imao je 58 godina, i upoznala sam ga na seminaru u Beogradu. Bio je predavač, harizmatičan, šarmantan, sa dubokim glasom i pogledom koji je probijao. Kada mi se prvi put obratio, osetila sam nešto što dugo nisam – pažnju. Pravu, toplu, mušku pažnju. Nisam ni shvatila koliko mi je to nedostajalo dok ga nisam srela.
Počeli smo se čuti povremeno, razmenjivati poruke, nevine u početku. On je znao da sam udata, ali ga to nije odbilo. Zapravo, rekao je da baš zato želi da mi pruži ono što mi fali – pažnju, nežnost, strast. Ja sam se opirala, borila se sa grižom savesti, ali… u meni je rasla želja. Jedna večera pretvorila se u dugačku noć u hotelu i tu se desilo. Bilo je… čudesno. On je znao svaki pokret, znao je da me dodirne baš kako treba. Posle te noći, znala sam da više ništa neće biti isto.
Naredni meseci bili su kao iz filma. Kada bi moj muž išao na put, Petar bi dolazio. Vodio me u skupe restorane, masirao mi stopala, donosio cveće… A onda bismo provodili noći u njegovom stanu, uz vino i muziku. Bila sam kao opijena. On mi je pričao o knjigama, o životu, o iskustvima… Bio je neko ko me razumeo bez da izgovorim reč.
Znam da mnogi neće razumeti. Varaš čoveka koji ti je dao sve – dom, sigurnost, decu… ali meni je falilo ono “nešto”. I ne, nije u pitanju samo seks. Bila je to emotivna bliskost kakvu godinama nisam osetila. Petar mi je rekao da nikada nije sreo ženu poput mene. Da u meni vidi mudrost, nežnost i senzualnost. Nije to bilo samo fizički. Bar ne samo to.
Jednom me je muž pitao da li imam nekoga. Pogledao me direktno u oči, i ja sam slagala. Rekla sam “naravno da ne”. A srce mi je tuklo kao ludo. Shvatila sam tada da živim dvostruki život. Danju žena, majka, domaćica. Noću – ljubavnica, žena u vatri. I što je najgore – oboje sam bila ja. Ništa nije bilo lažno.
Počela sam da se menjam. Moj muž je primetio da sam živnula, da sam opet nasmejana, da sam puna energije. Par puta me je pitao šta se dešava. Rekla sam mu da sam samo srećna. I bila sam. Na svoj način.
Danas više nismo u kontaktu. Petar je morao da ode u inostranstvo, na duže. Obećali smo da ćemo ostati u kontaktu, ali život nas je razdvojio. I znate šta? I dalje ga sanjam. Ne žalim zbog ničega. Možda sam grešila, ali sam i živela.
Nekada žena mora da prevari da bi osetila da je živa.
About The Author
