Ispovest: Volim svoju ženu, ali svastika je vatra u krevetu
Ovo što pišem nije nimalo lako priznati, ni sebi, ni drugima. Možda će me neko osuditi, možda će neko razumeti, ali osećam potrebu da izbacim iz sebe ono što me izjeda iznutra već duže vreme. Jer ne prođe dan da ne pomislim na to šta sam učinio.
Volim svoju ženu. Zvuči kao kliše, ali stvarno je tako. Žena mi je oslonac, majka naše dece, moj saputnik kroz život. Prošli smo mnogo toga zajedno – i dobro i loše. Nema tog trenutka kad sam bio slab, a da ona nije bila tu da me podigne. Ali, uprkos svemu tome, desilo se nešto što nisam planirao, nešto što nisam ni pomišljao da će se dogoditi.
Njena sestra, moja svastika, oduvek je bila drugačija od nje. Opuštenija, slobodnija, smešnija, provokativna na neki način koji nisam umeo da objasnim. Uvek je znala kako da privuče pažnju – svojim pogledom, načinom govora, onim sitnim dodirima koji su možda mogli da budu slučajni… ali možda i nisu. I godinama ništa se nije dogodilo, samo bi mi u glavi s vremena na vreme proletela misao – kako bi bilo…?
Prava prilika desila se nenadano, jedne večeri kada je moja žena bila van grada kod rodbine. Svastika je navratila da ostavi nešto za decu. Popili smo piće, seli da pričamo – ni o čemu posebno, običan razgovor. Ali atmosfera je bila drugačija. Bila je prisna, puna neke napetosti, kao da smo oboje čekali samo neki znak. Gledao sam je dok je pričala, dok se smejala, dok mi se sve više približavala, i onda… desilo se.
Prvo poljubac. Onda ruke. A onda više nije bilo povratka. Te večeri, u mom stanu, u krevetu koji delim sa svojom ženom, vodio sam ljubav sa njenom sestrom. I to nije bio samo fizički čin. To je bilo… divlje. Nešto što nisam doživeo ranije. Kao da se oslobodilo nešto što je godinama tiho tinjalo.
Narednih dana bio sam izgubljen. Gledao sam svoju ženu u oči i osećao se kao najgori čovek na svetu. Ali osećaj krivice se mešao sa žudnjom. Nisam mogao da izbacim svastiku iz glave. A ona… nije pomagala. Slala mi je poruke, zavodila me pogledima kad bismo se sreli na porodičnim okupljanjima. I sve je to bilo tako uzbudljivo, zabranjeno, opasno.
Počeli smo se viđati povremeno. Njeni izgovori, moji izgovori. Krili smo se, planirali tajne susrete. Bio je to svet za sebe, u kom nismo muž i žena, sestra i zet, već samo dvoje ljudi koji su izgubili kontrolu. Seks je bio… nešto što rečima teško mogu opisati. Kao da su se spojili svi nagoni, sve skrivene želje, sva potisnuta maštanja.
Ali istovremeno, svaki povratak kući bio je težak. Moja žena bi me dočekala osmehom, a meni bi se želudac stezao. Nisam znao kako to da izdržim. Da balansiram između dve vatre. Jer, iako sam svesno varao ženu, nisam prestao da je volim. Svaki njen zagrljaj, svaki nežni pogled, svaki trenutak s našom decom me je podsećao na to koga povređujem.
Najteže je bilo kada me je jednog dana upitala: „Jesi ti srećan sa mnom?“ Nisam znao šta da kažem. Samo sam je zagrlio i ćutao.
Shvatio sam tada da sam otišao predaleko. Da nisam više klinac koji traži uzbuđenje, već čovek koji ima odgovornost. Da ću, ako nastavim, uništiti ne samo brak, već i porodicu. I svastiku i sebe. Jer, koliko god da je sve to bilo strastveno i uzbudljivo, nije bilo ispravno.
Prekinuo sam sve. Rekao sam joj da ne možemo više, da ne želim da izgubim ono što imam. Nije bilo lako – ni meni, ni njoj. Ali znali smo oboje da je tako moralo.
Danas pokušavam da budem bolji muž. Ne znam da li ću ikada moći da oprostim sebi, ali nadam se da će vreme zalečiti ono što sam slomio u sebi. Možda jednog dana uspem da u potpunosti zaboravim, ali znam da će ta pogrešna noć uvek ostati negde urezana kao podsetnik – da je vatra, koliko god da prija, često ono što nas najviše opeče.
About The Author
