Odrekla sam se intimnih odnosa na 10 godina – mom mužu to ne smeta, čak me i podržao
Nikada nisam mislila da ću izgovoriti ove reči, a kamoli ih zapisati i podeliti sa svetom. Ali nekako mi je lakše kada sve stavim “na papir”, kada izbacim ono što mi se godinama skupljalo u grudima. Možda će nekome delovati čudno, možda će me neko osuditi, ali istina je da sam se svesno i dobrovoljno odrekla intimnih odnosa – i to na deset godina. Ono što mnogi neće razumeti jeste da mi je ta odluka donela mir. A ono što još manje ljudi može da poveruje jeste da je moj muž bio u potpunosti saglasan s tim, čak me i podržao.
Sve je počelo polako, neprimetno. U braku smo više od petnaest godina, zajedno smo prošli i kroz radost i kroz tugu. Imamo dvoje odrasle dece i život na selu, daleko od gradske buke. U jednom trenutku, telo mi je počelo govoriti ono što srce već neko vreme oseća – umor, prezasićenost, potrebu za mirom, ne za dodirom. Nisam više osećala želju. Ne zato što ga ne volim, naprotiv – volim ga možda više nego ikada. Ali ta vrsta povezanosti, ona telesna, više nije imala ulogu u našem odnosu. Možda sam se promenila, možda je to do hormona, godina, psihičkog zamora – a možda je samo moje srce shvatilo da mu treba drugačija vrsta ljubavi.
Kada sam mu to prvi put rekla, ćutao je dugo. Mislila sam da će se uvrediti, da će pomisliti da ga odbacujem. Ali nije. Pogledao me je i rekao: “Ako to osećaš iskreno, ja sam uz tebe. Ljubav ne zavisi samo od toga.” Tada sam prvi put zaista zaplakala – ne od tuge, već od olakšanja.
Naravno, to nije odluka koja se donosi preko noći. Razgovarali smo danima. Postavljala sam sebi hiljadu pitanja: da li ga lišavam nečeg važnog? Da li mu činim nepravdu? Da li će jednog dana zažaliti što je ostao uz mene? Ali on nikada nije pokazao ni trunku nezadovoljstva. I ono što je najčudnije – naš odnos se poboljšao. Više pričamo, više se smejemo, zajedno planiramo, gledamo filmove, sadimo povrće u bašti, mazimo se u tišini, bez ikakvih očekivanja.
Ljudi često povezuju brak sa intimom, kao da je to temelj svega. I da, neću lagati – to jeste važan deo, posebno u početku. Ali ljubav se ne meri brojem dodira. Ljubav je i kad neko zna da ti je hladno pre nego što to kažeš. Kada ti opere kosu jer si umorna. Kada ti donese čaj uveče, ili se samo tiho privije uz tebe, bez reči. Naučila sam da postoji i drugačija bliskost – ona duhovna, emotivna, iskonska. I ona je sada jača nego ikad.
Nisam se “zavetovala” zauvek. Možda ću jednog dana ponovo osetiti potrebu, možda neću. Možda će se stvari promeniti, možda neće. Ali ova odluka – da sebi dam deset godina prostora, bez pritiska, bez očekivanja, bez osećaja obaveze – donela mi je slobodu koju nikad ranije nisam imala.
Naravno, nije sve bilo jednostavno. Društvo ne voli kad žene odluče da kažu “ne”. Pokušaji da objasnim bliskim prijateljicama često su nailazili na šokirane poglede i tihe komentare. Jedna mi je čak rekla: “Ti nisi normalna, muškarci to ne trpe.” Možda i ne trpe – ali moj muž nije “muškarac” u tom smislu. On je čovek, prijatelj, partner. I zato što me voli, podržao me je.
Učila sam da volim sebe i kad ne ispunjavam ničija očekivanja. Da moje telo nije dužno da bude dostupno samo zato što smo u braku. I najvažnije – naučila sam da se ljubav ne meri po krevetu, već po poverenju i prihvatanju.
Ne pišem ovo da bih bilo koga savetovala da uradi isto. Svako živi svoju istinu. Neki ljudi ne bi mogli bez intime, neki brakovi bi se raspali – i to je u redu. Ali ako neko duboko u sebi oseća da mu treba pauza, vreme za sebe, prostor za disanje – onda to nije greh. To je hrabrost.
A ja sam, posle mnogo godina, konačno slobodna. I voljena. U isto vreme.
About The Author
