Ispovest:
Nikada nisam verovala da će mi se nešto ovako desiti. Iako sam bila mlada, život me je već suočavao sa nečim što nijedna žena u mojim godinama ne bi želela da prođe – gubitkom voljenog muža. Bio je moj svet, moj oslonac, i onda je odjednom nestao. Smrt je došla iznenada, a ja sam ostala sama. Praznina koju je ostavio u mom životu bila je nepremostiva. Moje srce nije bilo spremno da prihvati gubitak, niti sam želela bilo kojeg drugog muškarca da popuni to mesto.
Nisam imala snage da razmišljam o drugom. I svi su očekivali da ću se oporaviti, ali za mene to nije bilo lako. Bilo je dana kada nisam mogla da ustanem iz kreveta, kada je svaki dan bio borba da se nosim sa realnošću. Život je za mene bio samo čekaonica. Moje misli bile su zauzete tugom, i nisu bile u stanju da prihvate ikoga novog.
I onda je on došao. Da, taj “dedica” iz komšiluka. Nikada ga nisam mnogo primetila pre toga. Bio je stariji, u svojim šezdesetim godinama, uvek miran, tih i povučen. Živeo je sam, i zapravo je većinu vremena provodio u svom dvorištu. Bio je jedan od onih ljudi koje nikada ne bismo ni primetili da nisu tu. Ali, nešto u njemu je bilo posebno, nešto što nisam mogla da sagledam dok me nije zatekao u trenutku slabosti.
Sećam se prvog susreta sa njim. Stajala sam na trotoaru, pokušavajući da se izborim sa svim što me je pogađalo. On je samo prišao i rekao “Dobar dan, draga, kako si?” Taj jednostavan, miran razgovor postao je iznenada moj način da zaboravim tugu, makar na trenutak. Nije bilo žurbe, nije bilo forsiranja, bio je samo tu, kao neki spokoj u svetu punom haosa.
I, tada, dogodilo se nešto što nisam mogla da objasnim. U njegovom prisustvu osetila sam mir. Bio je stariji, svakako, ali u njegovim očima nije bilo ni trunke toga što bih očekivala od nekog u njegovim godinama. On nije imao želju da bude neko ko će me zameniti, niti da bude nešto više. Bio je samo prisutan, kao neko ko razume tugu i ko zna kako da bude tu, bez ikakvih očekivanja.
Moj um je bio zbunjen. Kako je to moguće? Kako sam, nakon svega što mi se dogodilo, mogla da osetim nešto prema njemu? Bilo je to pitanje na koje nisam imala odgovor. Osetila sam potrebu da budem u njegovom društvu, da ga ponovo sretnem. I to je počelo postajati nešto više od prijateljskog susreta. Počela sam da ga gledam drugačije – više nego što sam smela. Njegova mudrost, mir, strpljenje i nežnost postali su moji oslonci.
Iako nisam želela da se opet zaljubim, on je postao moj siguran prostor. Na kraju, nisam mogla da odbijem ono što je srce želelo, iako je to bilo nešto potpuno neočekivano. Ne samo zbog njegovih godina, nego i zato što sam bila uverenja da nikada više neću moći da volim na isti način. A onda je on, nežno, postao moj oslonac. Nije bilo strasti, nije bilo žurbe. Bilo je to spokojno, tiho i jednostavno – i sve je bilo dovoljno.
Danas, i dalje mislim o tome kako je život mogao biti potpuno drugačiji. Da nisam srela njega, verovatno bih ostala zatvorena u svom svetu tuge. On mi je pomogao da ponovo pronađem sebe, da shvatim da ljubav nije vezana za godine, niti za prošlost. Da je ljubav prisutna tamo gde ima poštovanja, nežnosti i razumevanja.
About The Author
