Jedna žena iz Velike Britanije obratila se poznatoj psihoterapeutkinji za savet zbog situacije koja joj već nedeljama ne izlazi iz glave.
Kako kaže, sa suprugom je u braku više od dvadeset godina. Upoznali su se dok su bili mladi i tada je njihova veza bila puna strasti i bliskosti. Međutim, s vremenom su došli posao, deca, česte selidbe i svakodnevni stres – a njihov odnos je, barem kada je u pitanju intimna strana braka, postao sve udaljeniji.
Žive u kući sa veoma tankim zidovima, pa često čuje svoje komšije. Po zvucima koji dopiru iz njihovog stana, zaključuje da oni i dalje imaju vrlo dobar odnos, što kod nje budi tugu i nostalgiju za vremenima kada je i sama imala takvu povezanost sa svojim suprugom.
Tokom pandemije, njen muž se znatno ugojio, što je, prema njenim rečima, negativno uticalo na njegovo zdravlje i samopouzdanje, ali i na njihov bračni život. Intimni trenuci su postali retki i kratki, a ona je polako počela da se miri sa tim da se njihov odnos menja.
Pre nekoliko nedelja, slučajno se srela sa komšinicom u jednom vrtnom centru. U neformalnom razgovoru dotakle su se i činjenice da su zidovi između njihovih kuća veoma tanki. Uz šalu i smeh, komšinica je pomenula koliko je zadovoljna svojim partnerom, a tada je ova žena, prvi put otvoreno, priznala koliko je nezadovoljna sopstvenim brakom.
Komšinica je, kako tvrdi, delovala iskreno potreseno zbog onoga što je čula, a pri rastanku joj je izgovorila rečenicu koja ju je potpuno zbunila – aludirajući na to da bi mogla da iskusi ono što ona ima u svom odnosu.
U prvi mah, ideja joj je bila neprihvatljiva i krajnje neprimerena. Ipak, kako dani prolaze, priznaje da joj se misli stalno vraćaju na taj razgovor i da se pita da li je u pitanju samo trenutna slabost izazvana dugotrajnim nezadovoljstvom.
Zato je odlučila da potraži stručno mišljenje.
Psihoterapeutkinja joj je odgovorila vrlo direktno – takav potez gotovo uvek donosi više problema nego olakšanja. U maloj sredini, a naročito među komšijama koji žive vrata do vrata, tajne se teško čuvaju. Takođe, upozorila je da je iluzija verovati da bi se sve završilo „samo jednom“.
Umesto toga, savetovala joj je da pokuša otvoren i miran razgovor sa suprugom. Da mu objasni kako se oseća, bez optuživanja i pritiska, i da zajedno potraže rešenje – uključujući i posetu lekaru, ukoliko postoje zdravstveni razlozi za njihove probleme.
Posebno je naglasila koliko može biti važno da se kao par podrže u zdravijem načinu života – kroz zajedničku fizičku aktivnost, bolju ishranu i više vremena provedenog zajedno.
Zaključak stručnjaka je jasan: privremena uteha može doneti dugoročnu štetu, dok iskren razgovor i zajednički trud imaju mnogo veće šanse da sačuvaju brak.
Stručnjaci za partnerske odnose često ističu da se problemi u braku vrlo retko pojavljuju „preko noći“. Najčešće se gomilaju godinama, tiho, kroz neizgovorena očekivanja, umor, stres i nedostatak pravog razgovora. Upravo zato, ovakve situacije, poput one koju je opisala ova žena, nisu izuzetak – već realnost mnogih parova u dugim vezama.
Psiholozi upozoravaju da je jedan od najvećih problema u sličnim odnosima to što se partneri vremenom naviknu na tišinu. Umesto da otvoreno govore o nezadovoljstvu, oni ga potiskuju, pravdaju se obavezama, godinama, umorom ili „fazom kroz koju svi prolaze“. Međutim, potisnuto nezadovoljstvo ne nestaje – ono se samo pretvara u razočaranje, udaljavanje i, vrlo često, u pogrešne odluke.
U slučaju ove žene, privlačnost prema ideji da joj neko drugi ponudi pažnju i bliskost ne govori toliko o želji za drugom osobom, koliko o dubokoj potrebi da se ponovo oseti poželjno, viđeno i važno. To je realnost koju mnogi teško priznaju – ali je neophodno da se kaže jasno i bez uvijanja.
Ako se partneri ne suoče sa problemima na vreme, spoljašnja pažnja može delovati kao brzo rešenje. Ipak, u praksi se gotovo uvek pokazuje da takvi postupci dodatno komplikuju situaciju. Umesto da se problem reši, on se samo gurne dublje – uz krivicu, strah i trajno narušeno poverenje.
Savet stručnjaka je jednostavan, ali nimalo lak: potrebno je preuzeti odgovornost za sopstveni odnos. To znači prestati sa čekanjem da se partner sam promeni i napraviti prvi korak – kroz iskren, ali smiren razgovor.
Važno je da se ovakav razgovor ne započne optuživanjem ili poređenjem sa drugima. Rečenice poput „ti nikad“ i „ti uvek“ samo zatvaraju drugu stranu. Umesto toga, fokus treba da bude na sopstvenim osećanjima: nedostaje mi bliskost, osećam se usamljeno u vezi, volela bih da zajedno pokušamo nešto da promenimo.
Takođe, ne treba zanemariti ni zdravstvenu stranu problema. Mnogi muškarci, ali i žene, izbegavaju lekarske preglede zbog nelagodnosti ili srama, iako upravo zdravstveni faktori često imaju veliki uticaj na partnerski život. Podrška, a ne pritisak, može napraviti ogromnu razliku.
Na kraju, realnost je jednostavna: nijedan brak ne opstaje sam od sebe. Bliskost se ne podrazumeva, već se gradi – ponovo i iznova. Ponekad kroz male promene, zajedničke navike, više vremena jedno za drugo i, pre svega, kroz hrabrost da se o problemima govori pre nego što postanu nepremostivi.
