“Udala sam se na selo – i prvo jutro umalo pobegla zauvek”
Nikada neću zaboraviti to jutro. Sunce je tek počelo da se pomalja iza brda, vazduh je bio hladan, mirisan, i čudno tiho – tišina sela, ona prava. A ja, gradska devojka, u pidžami i s gumicama na zapešćima da me, ne daj Bože, nešto ne ujede, krenula sam hrabro u svoj prvi pravi izazov – da nahranim kokoške.
Sve je delovalo kao scena iz neke romantične serije: kuća u cvetovima, petao kukuriče, mirisi domaće kafe kroz prozor, muž već na njivi… A ja, nova mlada, rešena da dokažem sebi i svima da mogu. I da želim. I da se ne bojim sela!
Ali čim sam otvorila vrata kokošinjca – realnost me je tresnula pravo u nos. Miris… ili bolje rečeno udarac mirisa. A onda – napad!
Kokoške su počele da lete unaokolo kao da sam im ukrala jaja. Petao je zakukurikao direktno meni u lice, kao da mi poručuje: “Ti ovde nisi šefica!” Pokušala sam da bacim kukuruz, ali sve je išlo mimo mesta. Jedna me je kljucnula po nogavici, druga mi preletela preko glave. U tom haosu sam vrisnula, bacila sve iz ruku i potrčala nazad u kuću. Bukvalno!
Sela sam na stepenice, drhteći od šoka, pitajući se: “Šta mi je ovo trebalo?”
A muž? Nasmejao se iskreno, iz duše, dok mi je donosio kafu i rekao:
“Polako, ne moraš sve odmah. Kokoške će da te zavole, samo im daj vremena. I sebi isto.”
Tog dana sam shvatila – nije selo problem. Problem su moja očekivanja. I to što sam mislila da ću se odmah snaći. Ubrzo sam počela da učim – polako, korak po korak. Upoznala sam svaku kokošku po imenu (jednu sam nazvala Klara, drugu Stanka). Naučila sam da nosim čizme koje se ne klizaju, da hranu ne bacam na sve strane, i da je petao zapravo najveći glumac – voli da pravi dramu, ali ne napada.
Danas se smejem tom prvom jutru, ali mi je ono dalo najveću lekciju – ljubav prema selu, kao i prema životu, ne dolazi iz bajki, već iz svakodnevnih pokušaja. I iz neuspeha. Jer upravo oni uče srce da kuca hrabrije.
Udala sam se za čoveka koji voli zemlju, prirodu, tišinu. I iako sam došla iz sveta sa semaforima, kafićima i lifotovima, danas znam da sam upravo tu gde treba da budem. Među životinjama, pod vedrim nebom, s rukama u zemlji i osmehom na licu.
I da, sada ja prva ulazim u kokošinjac. I Klara mi se više ne kljuca u čizme. Naprotiv – dođe da je pomazim.
About The Author
