“Prevara koja me promenila zauvek – ispovest žene koja je napravila grešku sa muževljevim stricem”
Nikada u životu nisam mislila da ću napisati ovako nešto. Da ću ikada prevariti osobu s kojom sam gradila dom, planirala budućnost, delila sve – i dobro i loše. Moj muž i ja smo zajedno više od decenije. Prošli smo kroz mnogo toga. Nije uvek bilo lako, ali uvek smo se držali zajedno.
U poslednjih nekoliko godina, nešto se u našem odnosu promenilo. Kao da smo počeli da živimo jedni pored drugih, a ne zajedno. Tišina je postala naš svakodnevni saputnik. Nismo se svađali – što je možda i najgore. Samo smo se udaljili. Počela sam da se osećam usamljeno, neprimećeno, kao senka u sopstvenom domu.
U tom trenutku života, često je dolazio kod nas njegov stric – brat njegovog oca. Imao je 60 godina, bio je udovac već godinama. Bio je to čovek dostojanstven, miran, sa onim starinskim šarmom koji se danas retko viđa. Pomagao je oko kuće, donosio drva, znao da sredi ono što moj muž nikad nije imao vremena da pogleda. Bio je i razgovorljiv, uvek s nekom toplom rečju, s pažnjom koju sam nesvesno tražila.
Isprva sam na to gledala kao na nešto potpuno nevino. Razgovori su mi prijali, ponekad bismo popili kafu zajedno, pričali o starim vremenima, o životu. Nije bilo ničega neprimerenog… sve dok se tog jednog dana moj muž nije uputio na službeni put, a ja ostala sama kod kuće. Te večeri stric je došao da mi donese nešto što je zaboravio kod nas. Pozvala sam ga unutra da popijemo čaj.
Te noći sam prvi put u mnogo godina osetila da me neko gleda drugačije. Kao ženu. Ne kao suprugu, ne kao domaćicu, već kao nekoga ko je još uvek vredan pažnje, nečijeg osmeha, nečijeg pogleda. Zadržao se duže nego što je planirao. I dogodilo se… Jedan trenutak slabosti, jedan prećutani pogled, i sve ono neizrečeno između nas postalo je stvarnost.
To veče promenilo me zauvek.
Sutradan sam se probudila obuzeta krivicom. Suze su mi same tekle. Nisam mogla da poverujem da sam to uradila – ne samo što sam prevarila muža, već s njegovim stricem. Čovekom koji mu je kao otac bio. Nekim koga je poštovao, kome je verovao. Tog dana sam se zaklela sebi da se to nikada više neće ponoviti. I nije.
Ali, život je ponekad okrutan. Moj muž se vratio s puta ranije nego što je najavio. Ništa nije rekao, ali u njegovim očima videla sam sumnju. Kao da je nešto naslutio. Možda neki trag, možda samo ženski instinkt koji nije uspeo da sakrije. Nisam mogla da ga pogledam. Stric je prestao da dolazi. Sve je utihnulo.
Od tada živimo u tišini. Moj muž nikada nije spomenuo ništa. Ali se više nikada nismo smejali onako kao pre. Više nije bilo onih malih, spontanih zagrljaja. Sve je ostalo isto – a više ništa nije isto.
Ispovest pišem ne zato da opravdam sebe. Nema opravdanja. Pišem jer znam da nas mnogo živi u sličnim tišinama. U brakovima koji spolja deluju srećno, a iznutra polako umiru. U potrazi za pažnjom, za razumevanjem, ponekad napravimo korake koje ne možemo da vratimo.
Ja sam taj korak napravila. I zbog njega živim sa tugom, sa grižom savesti, sa večitim pitanjem „šta bi bilo da sam samo razgovarala sa mužem, umesto što sam ćutala?“. Ali znam i jedno – niko, pa ni ja, nije imun na slabost. Na grešku. Na pogrešan izbor u pogrešnom trenutku.
Nadam se da će moj muž, ako ikada sazna, moći da mi oprosti. I da ću ja jednog dana moći da oprostim sebi.
About The Author
