Ispovest iz Bihaća: “Svekar je postao moja tiha opsesija”
Nikada nisam bila osoba koja voli da bude sama. Od detinjstva me je pratio strah od mraka, tišine, praznih soba. Taj osećaj napuštenosti i nelagode ostao je sa mnom i kasnije, u odraslom životu. Zbog toga mi je prva godina braka bila posebno teška, jer je moj muž često bio na poslovnim putovanjima. Odlazio bi i po nekoliko dana, a ja bih ostajala sama u kući koju smo delili sa njegovim roditeljima.
Nisam volela te noći. Bila bih budna do kasno, u tišini slušala svaki šum, prekrivena nekom vrstom detinjeg straha. Ali jedne večeri, nešto se promenilo. Probudio me je nežan dodir po ruci. Otvorila sam oči i, još u polusnu, ugledala kako pored kreveta stoji – moj svekar. Bio je potpuno nag. U šoku sam se ukočila. Nisam mogla ni da vrisnem, ni da progovorim. Pomislila sam da sanjam, da je to samo još jedan od onih čudnih snova koje imam kad me obuzme strah.
Sutradan je sve bilo kao i obično. On se ponašao kao da se ništa nije dogodilo. Pomislila sam da sam zaista sve umislila, da sam se previše unela u svoje strahove.
Ali dve nedelje kasnije, kada je moj muž otputovao na sedmodnevni seminar u Španiju, sve se ponovilo – samo što više nije bilo sumnje. Svekar je dolazio svake noći. Ulazio bi tiho, kada svetla pogasim, tačno oko jedan ujutru. Bio je diskretan, nežan, i sve je izgledalo kao da traje već godinama. Nismo razgovarali o tome. Nikada. Ujutru bi se ponašao kao da se ništa nije dogodilo. Ali te noći… bile su moje tajne. Počela sam da ih iščekujem. Mrak mi više nije smetao – čak naprotiv, jedva sam čekala da dođe.
Vremenom, muž mi je postao stran. Njegovo prisustvo me je počelo gušiti. Više nisam mogla da podnesem njegove reči, njegov dodir, njegovo prisustvo za stolom. Svekar je postao moja tiha opsesija. Ipak, kako to obično biva, sve što je skriveno ne može večno ostati tajna.
Usledio je period u kojem muž nije putovao – bio je kod kuće danima, nedeljama. Postajala sam nervozna, isfrustrirana, pa čak i očajna. Čekala sam svaku noć da muž zaspi, da zahrče, da se vrata sobe opet tiho otvore. Ali ništa se nije dešavalo. Svekar nije dolazio. Bilo mi je jasno da više ne mogu da čekam. Morala sam da prekinem tišinu.
Jednog jutra, dok smo svi zajedno pili kafu u kuhinji, gledala sam kako svekar pomaže svekrvi oko doručka. Taj prizor me je zaboleo više nego što sam očekivala. Bila sam ljubomorna. Tada sam odlučila da izgovorim sve. Bez filtera, bez razmišljanja – kao da sam htela da oslobodim sve što me mesecima pritiskalo.
Rekla sam mu pred svima šta smo radili. Muž je pobeleo. Nije ni trepnuo – odmah je skočio na oca, počeo da viče, da ga davi pred mojim očima. A ja sam sedela – mirna. Svejedno mi je bilo. U roku od sat vremena, izbačena sam iz kuće. Uzela sam samo torbu i otišla. Niko nije stao uz mene. Ni muževljeva ni moja porodica. Osuđena. Odbačena. I razvedena – po hitnom postupku.
I dan-danas, dok sedim sama u malom stanu, pitam se: da li sam zaista tražila ljubav, ili sam samo bežala od sebe?
About The Author
