Miroslav iz Levča: “Naše devojke nisu htele na selo, pa sam otišao po ženu u Skadar”
U srcu Šumadije, iznad sela Dulene, na padinama planine Vis, Miroslav Mošić, poznatiji kao Like, tiho obrađuje svoju zemlju i podiže porodicu. Njegova priča postala je poznata kada je ekipa emisije „Srbija, bre“ slučajno naišla na njega, a ono što je podelio izazvalo je i osmehe i razmišljanja.
„Nisam imao izbora“, priča Like iskreno, brišući znoj sa čela. „Naše devojke više neće na selo. Pogotovo ne u ovakva, zabačena sela gde ima mnogo posla u polju. Sve bi u grad, sve traže lagodniji život.“ Njegove reči odražavaju realnost s kojom se suočavaju mnoga sela u Srbiji – prazne kuće, ugašena ognjišta i tišina tamo gde je nekada vrvelo od života.
Like nije želeo da prihvati da za njega nema porodice. Doneo je odluku koja mu je promenila život – otišao je u Albaniju, tačnije u Skadar, da potraži ženu. Tamo, kako kaže, postoji tradicija da se zna koje devojke žele brak. „Kada sam ugledao Drande, moju Danicu, znao sam odmah – to je ona“, priseća se sa osmehom.
Iako tada u 46. godini, uz malu pomoć prevoditeljke koja ga je „pomladila“ za deset godina u priči, uspeo je da osvoji srce mlade Albanke. „Nisam tražio ženu za provod, već saputnicu za život. I pronašao sam je.“
Drande je ubrzo došla u Srbiju. U početku nije bilo lako – jezičke barijere, drugačiji običaji, ali ljubav je bila jača od svega. Venčali su se skromno, u opštini, a uskoro su dobili i ćerku Anđelu – dete koje je, kako kažu meštani, ponovo donelo dečji smeh u Dulene, gde se deca odavno ne rađaju.
„Kod njih je razvod sramota. One dobro paze gde ulaze. Važno im je da ih muž ne maltretira i da budu poštovane. Prave žene, veruj mi“, kaže Like sa ponosom. Iako je Drande katolkinja, to nikada nije bio problem. „Vera nije prepreka kad imaš ljubavi i poštovanja. Sve ostalo se nauči i prevaziđe.“
Njena porodica je prihvatila ovaj životni izbor. Brat ju je lično dopratio i proverio gde i kako će živeti. Majka još nije došla u Srbiju, ali je redovno posećuju Drandina sestra i brat. A Danica, kako je Like zove, svakodnevno mu pokazuje nežnost, često mu tepa na albanskom: “Dashuria ime” – ljubavi moja.
„Naše devojke više ne vide lepotu sela, mira, prirode, ognjišta“, dodaje Like. „Ali ja sam zahvalan što sam imao hrabrosti da potražim sreću tamo gde je još ima. I našao sam je.“
Njihova priča je postala simbol nade – da ljubav ne poznaje granice, da se život može ponovo započeti i na mestima koja su svi već zaboravili.
About The Author
